Bonaca Japana

Sport,

Autor:

3 komentara

“Koliko još ima do gore”, upitala sam ih posle pola sata penjanja kozjom stazicom i preskakanja korenja koja su odvažno virila iz zemlje, otežavajući nam uživanje u prelepoj šumi koja nas je okruživala. “Evo, još malo Ivo samo se penji”. “Zar ne osećaš”? “Osećam? Osećam, da, daaa!!”

Pa, to je miris mirišljavih štapića koje sam osećala po indijskim radnjama tamo negde po belom svetu. Ulazio mi je u pore, miris raja, preplitao mi se kroz kosu i najavljivao mi je početak bajke iz najlepših snova, oživljavao drveće oko nas i vodio nas na svojim nejakim krilima od dima, lebdela sam, prepustila se… Dim i mi probijali smo se kroz šumu…
“Kakav je sad ovo zvuk”? Zvuk hiljadu sihronizovanih slonova, njihova pesma tamo negde gore bio nam je još jedan putokaz, zvao nas je mamio i budio dečiju radoznalost, onu od koje nema bežanja.
Negde pri vrhu crvena senka kao Bog Sunca Ra koji je upravo izašao iz lotosovog cveta raširenih ruku sa kojih je do poda visila crvena odora, primao nas je i pozivao u svoj skriveni svet magije. Njegov glas, šapat, milovao nas je:”Čestitam, uspeli ste, dobrodošli, sada je sve u redu, sada ste na sigurnom, ovo je kuća Bude, sve nedaće i nemiri ostali su u šumi, drveće ih je primilo umesto vas”.
Sveti čovek u crvenoj odori sa štapom u rukama koji je pridržavao njegovu starost, poveo nas je kroz kamenu stazu koja je bila kao mozaik iscrtanih japanskim simbolima i mudrostima. Mir se mogao opipati prstima, imala sam potrebu da napravim grudve od njega i stavim svuda po džepovima i po sebi, i zauvek nosim kao štit. “Slonovi” su bili ustvari ogromne bele školjke od jednog metra u naručju dvadesetak monaha u koje su duvali praveći pravi zvuk prirode, neiskvarena pesma, sirova.

Posle mantre koju smo, sedavši u krug oko male vatre, slušali i upijali blagoslov tog svetog čoveka, spustili smo se na otvoreni deo hrama gde je već gorela ogromna lomača iznad koje je odvažno stajao kip Bude visok 20 metara. S obzirom da budizam nema samo jednu individuu kojoj se japansko stanovnistvo moli, oni imaju više likova tj. energija koju svaki od tih nose, naš je bio bog hrabrosti i vatre. Takvo mu je i lice, sinonim sigurnosti i neustrašivosti kako su nas i učili dok smo trenirali koračavši ka istom cilju zajedno. Ispred njega je gorela najveća lomača iz koje je kuljao najgušći dim na svetu obavijajući nas, mene, jedinog stranca koji je smeo i imao čast da se nađe na vrhu Osake i ovog svetog mesta.
Crveni monah izgovarao je svoje mantre i molitve izgovaravši naša imena koja su bila urezana na drvenim štapićima koje je bacao u lomaču ispred sebe. Kada je izgovorio moje ime sledila sam se, naježila i kroz mene je prošao talas ljubavi, suštine od čega smo satkani. Svako slovo urezalo mi se u srce i prošlo kroz svaku kost u mom telu. Ujed budizma, raščlanjivanje čoveka do najsitnijeg atoma, predaja i oslobađanje od svake vrste sujete, oživljavanje i dečija sreća, zračilo je iz njega, nas, vatre, školjki slonova.

Kraj molitve nagoveštavala je vatra koja je lagano umirala, preuzimala drugi oblik i pretvorila se u tepih žara koji se prostirao ispred nas. Dobrovoljci su već stali u red i čekali na znak za svoj prelazak preko vreline i izlazak sa druge strane, oslobođeni i nahranjene duše. Za tren, našla sam se među njima i cupkala čekajući na svoj red preživljavajući sve što sam do sad osećala.
Iz sanjarenja trgao me jak udarac po leđima bambusom što je značilo da je moj red na sveti čin. Prateći objašnjenje ako se gazi po vatri sa prstima ka nebu prešla sam tepih magije i dobila blagoslov za ceo život. Od tog momenta moja misija, koja mi je data, je da prenosim ljubav i moći koje sam dobila, jer drugačije ne ostaje ni u meni.
Imperativ koji mi je dat i koji sam oko vrata ponela sa sobom kao deo divnog naroda Japana je: “Spoznajte sve loše u sebi i odmah ga prihvatite i radite na tome da ga menjate, pomozite drugima u tome koliko god da su loši i nikad se ne svetite. Ljubav treba da bude ta od čega smo satkani i pružajte svoje niti ka drugima, vratiće vam se”.
Hvala narodu Japana na divoj godini provedenoj tamo i hvala na svoj nesebičnoj pažnji i mudrostima koja mi je preneta. Kao učenik, bila sam spremna i moji učitelji su se pojavili.

Pošaljite komentar 

Komentari (3)

  • srdjan

    Svaka cast…:-)

  • Nera

    Draga, ne bi trebalo u Japan da odes,da te neko lupi bambusom i shvatis da imas blagoslov za ceo zivot.Najiskreniije emocije nastaju u tisini i tu zive.U tisini.Drugima dajes nesebicno,ali cutke,ne govoris koliko si veliki zbog toga.Svaka cast na spoznaji ali ako si pravi ucenik, nacices ucitelja i u prosjaku. Ne citam blogove,to je apsolutno zaludjivanje.Tvoj da,slucajno sasvim.Pismena si,ali zadrzi za sebe neke stvari,pokazi na drugaciji nacin produhovljenost,ovo je klasicno selfpromotion.

  • Spoznaja

    Mislim da je doticna Nera u pravu.Igraj tu odbojku i ne bavi se trivijalnim stvarima vec ako ih primenjujes na sebe cuti i radi.Ionako nam je odbojka u procepu,prosvetli to ako mozes,velika si zena.Dva metra imas, mozes zvezde da skines.Pozdrav za Neru.

Pošaljite komentar

Najčitaniji blogovi

Sorry. No data so far.

Najviše komentara

Sorry. No data so far.