Šumaher – priča o adrenalinskom zavisniku

Sport,

Autor:

1 komentara


Povreda na skijanju Mihaela Šumahera svega nekoliko dana pre kraja 2013. bacila je u zasenak sve ostale priče iz sveta auto-sporta. Izostale su čak i godišnje rekapitulacije, pregledi sezone i predviđanja za narednu. Sve oči i uši bile su uprte u Grenobl, gde je u komi ležao sedmostruki svetski šampion Formule 1.
Priznajem, ja sam od onih koji ga nisu voleli, mislim da su njegove titule u nizu dosta obesmislile taj sport, da su ljudi prestajali da gledaju trke jer se sve već znalo na polovini sezone, pa i ranije. Mislim da je vozio prljavo, da je tražio i dobijao timskog kolegu koji će na stazi da radi za njega, da je bio neprijatan prema novinarima, bezosećajan prema porodici, suzdržan prema fanovima.
Uprkos svemu tome, potresla me je ta vest. Više nego što sam mislila da hoće. Čovek koji vozio trku na dan kada mu je majka umrla (njegov brat Ralf nije) i koji jedini nije došao na sahranu Aertona Sene, nekako ne zavređuje saosećanje. A opet, stvarno bi bilo strašno i nepravedno da neko ko je čitav život proživeo na ivici noža, vozivši 300 kilometara na sat, pogine od pada na skijanju.
Dan ili dva posle prvih vesti iz Francuske, krenule su raznorazne priče koje su imale za cilj da operu ceo taj slučaj. Kao, Šumaher je skrenuo sa staze da bi pomogao drugu, pa onda nije bio drug nego devojčica, pa se odjednom tu pojavila kamera na njegovoj kacigi čiji snimak pregleda policija, pa je kaciga pukla, pa nije pukla nego mu je spasila život…  Njegova portparolka (i biograf – to zanimanje još nisam čula da postoji) Zabine Kem uporno je glagoljala da on nije išao van staze, da staza kojom se spuštao nije bila čak ni ona najstrmija, bla, bla, bla… Svi su se trudili iz petnih žila da objasne kako Šumaher nije bio adrenalinski zavisnik, a više je nego očigledno da se upravo dogodilo spuštanje preko neobeležene staze.
Ja ne želim sada da kažem ništa ružno o tom čoveku i vrhunskom sportisti, kome su ispred bolnice na rođendan (koji je proveo u komi) došli fanovi iz čitave Evrope i razvili ogromnu Ferarijevu zastavu. Čak sam se suzdržavala danima da pišem o njemu, sve iz straha da ne prizovem ružne vesti. Radovala me je podrška koju su javno izgovarali velikani poput Hakinena i Laude, razbesneo me glupan Hamilton, kao i mnoge ljude na svetu, kačenjem fotografije sa skijanja… Upala sam u tu masovnu hipnozu, gde se svuda, na svakom ćošku, pričalo o Šumaheru. Na neki morbidan način me je radovalo što su svi tih dana imali fokus na Formulu 1.
I evo, nedelju dana posle nesreće, dok još iskopavaju priče kako je njemu mozak već bio oštećen od pada sa motora, kako su mu otvorili lobanju ili još smešnije – kako nema pola lobanje, prijatelji i lekari tvrde da je Šumaherovo stanje stabilno, ali kritično, ali da se raduju tom pomaku. Da, on je uvek verovao u boga, bog ga je zapravo spasao, uz pomoć krsta koji nosi oko vrata, a koji je dobio od Žana Toda, uspešno se oporavlja. A tu je i zub od kita… Neverovatno glupe i besmislene stvari se pričaju i pišu.
Naravno, sada slede nagađanja kada bi se moglo očekivati buđenje iz indukovane kome i svačega će tu još biti, ali svi nekako misle da je najgore prošlo. Očekujem i prognoze kako neće moći da radi ovo ili ono, jer je oštećenje veliko… Svi će i dalje pametovati.
Preživeo je veliki Šumi kaznu za svoju žeđ za adrenalinom, preživeo je povrede, preživeće i posledice, ali kako će preživeti izmišljanja, dušebrižnike, “prijatelje”, pa i novinare (od kojih je jedan čak pokušao da mu uđe u sobu prerušen u popa)?
Kakve sada veze ima, spuštao se na skijama gde nije trebalo, pao, razbio glavu, novac mu je priuštio da ga leče najbolji lekari na svetu, oporaviće se, ostaće posledice, ali izgovorene i napisane gluposti nikada neće nestati. Ostaje moja lična dilema: jesam li ja imala pravo ovo sve da napišem?

Pošaljite komentar 

Komentari (1)

  • ultra

    Jesi.

Pošaljite komentar

Najčitaniji blogovi

Sorry. No data so far.

Najviše komentara

Sorry. No data so far.