PARIZ

Sport,

Autor:

2 komentara

stanka1994. godine situacija u zemlji bila je kakva je bila i ne znam kako je doslo do toga da odem u Pariz kod rođaka da živim. Oni su tamo živeli već dugo. Imali su razrađenu radnju, nekoliko stanova i kuća… Ali… Trebalo mi je malo vremena da se naviknem na promenu grada. Naravno, prvo što sam tražila je gde ću trenirati. Odveli su me u salu koja mi je i danas u lepom sećanju. Kad malo bolje razmislim, samo mi je to i ostalo u lepom sećanju. Sala je bila zasebni veliki objekat na čijem kraju se nalazio ring. Sa strane su bili okačeni džakovi, na podu strunjače. Po zidovima okačeni pehari, medalje i slike. Došao je trener koga su mi predstavili kao Dominiq Valeru. Trenirao je Silvester Stalonea i Žan Klod Van Dama. Nisam tada znala da li je bio poznatom po tome ili po znanju i rezultatima u sportu. Moj rođak mu je objasnio da sam iz zemlje Srbije, da treniram tamo kik box i da bih volela da nastavim da treniram u Parizu. Dominik je pristao da odradim trening i onda će odlučiti mogu li ili ne ostati, pošto sam opet bila jedino žensko u sali.

Trening se dosta razlikovao od onoga u Srbiji. Već tada sam imala probleme sa kolenom. Dešavalo se da mi ispadne iz ležišta a ja bi ga onda vraćala “ručno”. To mi se desilo i tada na sparingu sa jednim Kinezom koga je Valera odredio da sparinguje sa mnom jer je bio najpribližniji mojoj kategoriji. Želja da me primi na treninge u budućnosti bila je jača od bola u kolenu. Tehnički je bio mnogo bolji od mene. Sparingovali smo u ringu kako bi Valera imao bolji pogled….
Trening se završio. Dozvoljeno mi je da ostanem. To je bilo to. Svakodnevno sam dolazila na treninge jer sam veći deo dana bila sama u kući i to mi je bila najbolja zanimacija. Rođaci su radili po ceo dan.

Jednom prilikom sam otišla u njihovu radnju i pitala tetku nešto na srpskom a ona je počela da mi odgovara na francuskom. Bila sam u čudu jer je znala da ne znam francuski. Odvela me je u prostorije iza pulta i rekla da više ne govorim srpski u radnji jer je to loše za posao. Loše za posao…..????? “Ok” pomislila sam. Njihova radnja, njihova pravila. Već sam napomenula da sam dosta vremena bila sama pa sam tako upoznavala Pariz – vozeći biciklo.

Jednoga dana desilo se da sam vozila iza trolejbusa u kome su se nalazili 6-7 “mangupa u pokušaju”. Gledali su me i gestikulirali nešto, smejali se, na šta sam im ja pokazala nešto zbog čega sam se ubrzo pokajala jer su krenuli da izlaze iz trole ne bi li me umlatili, verovatno. Naravno da sam krenula da bežim uz neku uzbrdicu . Uspela sam da im pobegnem. Nisam ja Žan Klod da se bijem sa sedmoricom…

Posle 20 godina , koliko je prošlo od mog boravka u Parizu to su mi najača sećanja. Mogla sam da ostanem kao emigrant ili da se udam zbog papira. Tata se baš “obradovao” udaji zbog papire kao mogućnost ostanka… Ajfelova kula, prelep zoo vrt, muzeji, naizgled sređeni životi bez finansijskih problema, bez rata…… Sve to nije bio dovoljan razlog da ostanem. Donela sam odluku da se vratim i ni dan danas se ne kajem zbog toga. Tamo bih uvek bila stranac a ovde sam svoj na svome. Kad sam prešla granicu, klekla sam na zemlju i ljubila je.

Bez obzira na kompletnu situaciju u našoj zemlji, nikada više nisam poželela da odem negde “preko”. Kad sam se vratila iz Pariza, nastavila sam da treniram i da se takmičim, upisala sam i završila fakultet, otvorila sam kik boks klub Krstaš na Crvenom Krstu u našem najstarijem SD Radnički… Da sam ostala u Parizu , svega toga ne bi bilo…

Pošaljite komentar 

Komentari (2)

  • milanka

    Razumijem vas odlicno!!!!donijeli ste sasvim ispravnu odluku
    poslije 38 godina zivljenja u tudjem svijetu kazem cesto ,,kamo lijepe srece da sam ostala tamo dje sam se i rodila,znala bih ko sam i dje pripadam.

  • erna

    da si ostala tada tamo ne bi imala to sto imas nego nesto sto ovde nikada neces imati zivot,ne prezivljavanje,zivotarenje u beznadju u kome se kraj ne nazire.

Pošaljite komentar

Najčitaniji blogovi

Sorry. No data so far.

Najviše komentara

Sorry. No data so far.